Od pojave prve pisane reči, čitanje je bilo primarni izvor obrazovanja i izvor uživanja, predstavljalo najznačajniji oblik komunikacije, ali i beg od dosade i glavni izvor novih znanja. Samim tim, knjiga je nekada bila mnogo vrednija jer je nije mogao imati baš svako, već samo oni koji su je mogli priuštiti ili bili dovoljno školovani da znaju čitati. Vremenom se sve to, na žalost, promenilo. U današnjoj eri tehnologije i sve bržeg tehničko – tehnološkog napretka, ratovima, tranzicijom i ekonomskom krizom, mnogi misle da se knjige više i ne čitaju. Neosporno je da su se sva pomenuta dešavanja odrazila na način života i rada ljudi, ali i dovela do velikih promena sistema vrednosti u društvu. Međutim, treba uzeti u obzir da se čitanje ne odnosi samo na čitanje knjiga, čitati se mogu i novine, časopisi, tekstovi na internet portalima, reklame i još mnogo raznovrsnog sadržaja.
Razmišljajući malo šire, moglo bi se reći da internet i tehnologija generalno, u životu savremenog čoveka polako ali sigurno preuzima primat nad knjigom. Sve je ovo uticalo i modalitete slobodnog vremena i njegovog kvalitetnog provođenja. Ova tendencija je posebno izražena kod mladih: sati provedeni na elektronskim medijima (gledanje televizije, korišćenje kompjutera, slušanje muzike, igranje igrica, i sl.), dok čitanje knjiga postaje sve ređi način razonode. Daleko od toga da su ovi izvori informacija loši, ali ne bi trebalo da zamenjuju knjigu, njenu vrednost i pisanu reč. Mnogi elektronski mediji jesu doneli niz prednosti, i život bez njih jeste nezamisliv, pogotovo mlađim generacijama, ali su oslabili interesovanje za čitanje knjiga.
Ono što je važno i čija je uloga od presudnog značaja za formiranje same svesti o značaju knjige i negovanja čitalačke kulture kod dece od najranije životne dobi, jeste uloga porodice. Manje važni nisu ni učitelji, nastavnici, profesori, bibliotekari i svi ostali koji okružuju dete i čija je uloga posebno važna kako bi im se od najranijih dana usađivala važnost stvaranja kvalitetnih čitalačkih navika. Čar čitanja i izvor zadovoljstva zbog pročitanog ostavljaju prostora i mogućnost uživljavanja u neka druga vremena, svetove, ljude, događaje i beg od realnog stanja stvari. Danas, na žalost, od stvarnosti beže, što su i mnog istraživanja potkrepila svojim rezultatima, igranjem igrica radnim danima i gledanjem televizije više od šest sati dnevno. Može li to pozitivno da utiče na njihovo akademsko postignuće? Da li većina učenika na čitanje gleda kao na obavezu ili na nešto u čemu pronalaze uzbuđenje i nadahnuće? Kakve su čitalačke navike kod učenika?
Čitanje je jedinstvena i zadivljujuća sposobnost čiji se kvalitet i vrhunac dostižu različitim sposobnostima. Za razvoj tih veština, veština čitanja, važne su predčitalačke i čitalačke sposobnosti čiji bi razvoje trebalo da započne što ranije – već od druge godine detetovog života. Predčitalačke veštine , pored razvoja govora, upoznavanjem sa značenjem pisma i teksta, prenosa govora u pisani tekst, podrazumeva i saznanje o postojanju i karakteristikama samog pisanog govora prisutnog u svesti deteta i pre nego što je naučilo da čita i piše. Pored navedenog, na razvoj čitalačkih veština kod dece, veliki uticaj, a možda i najvažniji, ima njihovo materijalno, porodično i socijalno okruženje.
Odnos deteta prema knjizi kao umetničkoj, obrazovnoj i opštekulturološkoj vrednosti oduvek je bio uslovljen spletom mnogih odnosa: odnosom roditelja prema detetu, ponašanjem učitelja, vaspitača, nastavnika, profesora, pedagoga, bibliotekara. Tradicija, čitalačke navike, književnici, kritičari, izdavači, nagrade i mediji (štampa, radio i televizija) takođe imaju značajnog udela u određivanju ovog odnosa.
Mnoga istraživanja sprovedena na temu čitanosti knjige za decu pokazuje osetan pad. Knjiga je sve manje popularna i kod dece starijeg školskog uzrasta. Zahtevi učenika srednjih škola da im se literarna štiva, romani, priče i drame, nude „sažeto“, „prepričano“, te da tako ne moraju čitati, indikativno je i poražavajuće.
Međutim, cilj čitanja je potpuno nešto drugo. Čitanje je individualan doživljaj i mnoge se stvari i shvataju i interpretiraju na različite načine razvijajući sposobnost koja je potrebna za uspešno rešavanje zadataka čitanja u nastavi, ali i vannastavnim aktivnostima. Učenje samog čitanja je važno i zvog vlastitog trajnog obrazovanja, jer slabe sposobnosti čitanja u školi mogu dovesti i do brojnih problema među kojima si recimo i loše ocene. Poteškoće se mogu javiti i u otežanom dekodiranju reči, nedostatka brzine čitanja u sebi i naglas, nerazumevanje reči, nerazumevanje sadržaja pročitanog teksta, nedovoljno razvijena sposobnost koncentracije, pogrešno čitanje reči, nepoštavanje pravila interpunkcije, što govori da kulturu čitanja konstantno podsticati. Osim toga, kao što smo već pomenuli, veliku ulogu imaju i osobe sa kojima dete provodi najviše vremena, poput porodice, prijatelja ili neka od, danas sve popularnijih, društvenih mreža i medija.
U toku škoslkog razdoblja života, učenje je veoma organizovano i disciplinovano. Polaskom u školu svi mi postepeno stičemo nove navike i obaveze, podstiču nas da to sledimo, ali da ne na tom putu ne izgubimo radost uživanja koje nam knjiga pruža pre polaska u školu. Međutim, toko školovanja sve nas je više kojima čitanje postaje teret i obaveza bez istinskog udubljivanja u nju. Mnogo je teško probuditi kod učenika interesovanje za čitanje i knjigu, pa bi iz tog razloga to i trebao da bude osnvni i trajni zadatak nastave književnosti. Nastava književnosti se uglavnom temelji na čitanju. Pored toga neophodne je sa njima i pričati, prepričavati, okružiti ih čitalačkim materijalom primerenim njihovom uzrastu.
Elektronski mediji i knjiga
Iako je i dalje zastupljena u svom starom obliku, Gutenbergova knjiga je u današnje vreme sve podložnija promenama i prilagođavanju novom dobu. Sa pojavom monografskih publikacija i periodike, potreba za čitanjem je rasla do trenutka kada je gotovo svaki građanin mogao sebi da priušti bilo kakvo štampano delo i time zadovolji svoju potrebu za tom vrstom informacija,a i čitanja
Dvadeset i prvi vek, sa druge strane, vek je novih tehnologija, koje su skoro sve aspekte umetnosti i nauke uspele da prilagode svom, modernom obliku, te danas imamo virtuelne izložbe slikara, za muziku možemo reći da je upravo na novim tehnologijama i najzastupljenija, ali gde je mesto štampanim publikacijama i da li će u budućnosti i ovaj apekt umetnosti da se uklopi u novu tehnologiju i postane njen sastavni deo?
S tim u vezi, današnji bibliotekari moraju da poseduju obimno znanje ne samo iz svoje oblasti već i iz informacionih tehnologija. Da li će savremeni čitalac koristiti uglavnom nove tehnologije i svoje potrebe za čitanjem nalaziti u njima ili će ipak preovladati čitaoci koji smatraju da knjiga nije knjiga ukoliko nije odštampana na hartiji.
Nova, digitalna era, omogućava korisnicima da se povežu u virtuelnom svetu, specifičnom po mnogim, inovativnim stvarima. Najzastupljeniji oblik razmene informacija svakako danas čine društvene mreže, ali sadržaji se mogu deliti na internetu i na različitim forumima, blogovima i sličnim sajtovima namenjenim u te svrhe.
Svetska mreža (World Wide Web) razvijala se neslućenom brzinom, a svojim napredovanjem je obuhvatila mnoštvo nauka koje je uvrstila u svoj spektar informacija. Preko noći je internet postao nešto bez čega savremen čovek danas skoro da ne može da funkcioniše, naročito u poslovnom i obrazovnom smislu. Internet je postao sastavni deo života savremenog čoveka do tih granica da se više i ne posmatra kao nešto što je „odvojeno“, već nešto što je deo svakodnevnice.
Svetska mreža je danas osnovno sredstvo komunikacije, pogotovo ako na to dodamo nagli razvitak „pametnih telefona“ koji svoju funkciju i obavljaju upravo putem interneta. Iako je prvi mobilni telefon izumljen kao sredstvo koje služi isključivo za komunikaciju, „pametni telefoni“ su svoju funkciju umnogostučili, ali ako bismo sve pokušali da svedemo u jednu tačku, ipak ostaje da se i funkcije ovog telefona svode na – komunikaciju tj. razmenu informacija.
„Istraživanja sprovedena na Američkom Univeritetu, među studentima, dokazano je da savremni čovek bez internet konekcije i mobilnog telefona ne može da funkcioniše ni u poslovnom svetu. Godine 2006. procenjeno je da 73% Amerikanaca ima i koristi internet, pri čemu procenat raste na 89% za ljude između 18 i 29 godina.“ Sada možemo dodati i to da gotovo svaki poslovan čovek ima i mobilni telefon, a kako „pametni telefoni“ pružaju višestruke usluge i stalan pristup internetu, korisnici se mahom odlučuju za ovu vrstu tehnologije.
Kao jednu od pogodnosti interneta možemo izdvojiti činjenicu da je njegovo korišćenje jeftino i dostupno svima, te samim tim biblioteka ne mora da ima poseban budžet za ostvarivanje svojih ciljeva koji podrazumevaju korišćenje interneta, kao pomoćnog sredstva. Takođe, velika pogodnost je to što veliki broj, naročito mlađih, bibliotekara koristi internet, kao pomoć u pretraživanju, a i uzevši u obzir da korišćenje ne zahteva posebno znanje, većina radnika u biblioteci ne mora da ide ni na kakvo stručno usavršavanje kad je pretraga na internetau neohodna.
Postavlja se pitanje, koliko su, zapravo, knjige, ali i biblioteke u svom tradiocionalnom obliku, zastupljene na internetu, i koliko njihove stranice posećuju korisnici, naročito oni koji spadaju u „najtežu kategoriju“, a to su upravo adolescenti, odnostno tinejdžeri, koji su nama, u svrhu ovog istraživanja, bili ciljana grupa.
Interpretacija rezultata istraživanja
„Gde se odvija radnja ove priče? Svuda. U kući, u dvorištu, na hodniku, u školi, na času, na odmoru, terasi, ulici, u bioskopu čak, u domu omladine, u klubu, na roditeljskom sastanku, na televiziji, radiju, u movinama ili nekom drugom poznatom mestu. Tamo negde, nešto se dešava što nas brine. Vidimo da se nešto događa, bili smo čak neposredni akteri, razmišljali smo o tome, plašimo se, pitamo se. Često nema ko da nam odgovori.“
Na osnovu rezultata istraživanja, sa okvirno dve stotine i pedeset ispitanika uzrasta od prve do četvrte godine srednjih škola, može se zaključiti da tradicionlnu knjigu nije još uvek zamenio elektronski oblik knjige, ali u neformalnim razgovorima sa učenicima i pitanjima koja nisu svrstana u anketni, anonimni upitnik, učenci otkrivaju da će radije pronaći skraćenu ili prepričanu verziju neke lektire, pa čak i samo interpretacije ukoliko im ocena nije važna, nego što će se odvažiti da pročitaju lektiru u potpunosti. Ono što je intresantno jeste to što su učenici prestali, donekle, da vezuju lektire za ostale žanrove književnosti, te im ne predstavlja problem da pročitaju knjigu koju im je preporučio prijatelj / roditelj ili, čak bibliotekar. Pozitivna strana ove priče jeste ta da zavidan broj ispitanika pokazuje poverenje prema radnicima biblioteke, kada je izbor beletristike u pitanju.
Čak 45% učenika smatra da čita dovoljno, mada nismo ulazili u detaljisanje šta pod „dovoljno“ naši ispitanici podrazumevaju. Oko 30% učenika ovih škola priznaje da ne smatra da čita dovoljno knjiga što nije malo rezultat uzevši u obzir broj ispitanika kao i raznovrsnost srednjih škola kojima smo pristupili.
Možemo smatrati da učenici odgovor na drugo pitanje, tačnije samo pitanje, nisu do kraja razumeli, te su mahom kao podsticaj za čitanje navodili školsku lektiru (iako smo ih, kao anketari, usmeravali i na drugačiji tip odgovora), preko 80% učenika navelo je ovaj odgovor kao validan, a manje od 20% kaže da ih čitanje opušta. U neformalnom razgovoru, skoro da nijedan učenik nije naveo knjigu kao veći vid opuštanja od gledanja filmova, serija ili igranja igrica. Štaviše, provođenje i bez svrsishodnog vremena na internetu, učenicima je poznatije od čitanja kvalitetnog, pisanog štiva.
Inspirisani odgovorima na drugo pitanje, upitai smo učenike koja je to lektira i na osnovu čega biraju knjige koje čitaju, a da nisu uvrštene u školski program. Interesantno je da većina učenika, mahom ženske populacije, ima svog omiljenog autora, bilo je zanimljiv odgovora poput „šarenih korica“, preporuka je uvek tu kao vid određene reklame nekog popularnog naslova (od strane roditelja, prijatelja, bibliotkara…). Kako je uglavnom ženska populacija bila raspoloženija da odgovara na anketni upitnik, nije nas iznenadilo što ljubavni žanr prednjači u odnosu na ostale sa 29% odgovora (mada je i među ovim odgovorima bilo i muške populacije). Krimi romani, trileri, horori, fantastika itd. su takođe zstupljeni kao populanrni žanrovi među mladima, ali je činjenica da klasike i drame uglavnom vezuju upravo za lektiru i procentualno je tu bilo najmanje odgovora kod oba pola. Tu se postavlja pitanje, zašto učenici srednje škole lektiru posmatraju kao „nešto dosadno i nešto što oduzima vreme“(još jedan od neformalnih odgovora koji smo dobili u razgovoru sa učenicima).
Odgovori na četvrto pitanje nas nisu iznenadili, naprotiv, očekivan je bio i veći procenat da učenici ne posećuju biblioteke (naglašeno je bilo da se izuzima školska biblioteka kao primarni izvor lektire), pozitivna strana odgovora je to što su gotovo izjednačeni brojevi učenika koji biblioteke i dalje, revnosno posećuju, sa onima koji su striktno naznačili da u bibliteku ne ulaze i na nju ne posmatraju kao vaspitno-obrazovnu instituciju. Objektivno, gimnazijalci i učenici društvenih i jezičkih smerova su mahom pozitivno odgovarali na ova pitanja, a učenici stručnih škola, uzevši u obzir i da je program za stručne škole, kada je lektira u pitanju, nešto drugačiji od gimnazijskog, nisu pokazali veliko interesovanje za ovim pitanjem i dokazovanjem da, ipak, posećuju biblioteku.
Porazgovarali smo sa više učenika različitih uzrasta i neformalno, otkrili mnogo i pozitivnih, ali i negativnih strana razvitka tehnologije, neki odgovori su nas iznenadili prijatno, a neki su nas ostavili bez reči, ali ne i bez rešenja.
Šta učiniti?
Razvoj novih medija, pojava društvenih mreža i razmena skraćenih varijanti određenih puvlikacija postala je svakodnevnica društva 21. veka. Navikli smo se na iznenađene, razočarane poglede kada se sredljoškolci po prvi put susretnu sa obimom knjige „Ana Karenjina“ u dva toma, navikli smo i na oduševljenost kada otkriju da je lektira manjeg obima nego što su očekivali, ali smo se i zapitali zbog čega je danas, više nego ikada, tinejdžerima teško da posete biblioteku, pa čak i da obrade u celosti školsku lektiru.
Upravo taj razvoj tehnologije, kao najveći cilj ima to da ljudima omogući više vremena. Možemo se osvrnuti i mnogo dalje u istoriju, u vreme kada se pisalo na voštanim tablicama, pa čak i još dalje, kada je škola bila omogućena samo privilegovanima, ali osvrnućemo se tek nekoliko godina, možda decenija unazad, pre nastanka i hiperpopularizacije društvenih mreža i smart mobilnih uređaja. Među tinejdžerima je možda i tada postojala odbojnost prema obimnim lektirama koje bi ih odvlačile od igranja (ali igranja uživo) sa drugarima, ali, s obzirom na nedostatak druge opcije, knjige su morale da se čitaju. I obavivvši taj zadatak, kao što je recimo, iščitavanje obimne „Ane Karenjine“, učenici srednjih škola stvaraju svojevrsnu averziju prema knjigama generalno.
Gotovo pa je pitanje filozofskog tipa, da li je razvoj tehnologije i pristupačnost informacijama, kao i skraćenim verzijama lektirnih izdanja – pametna stvar? Učenicima se ne stvara averzija, ali ostaju uskraćeni za adekvatno obrazovanje. Danas su skraćene verzije napredovale toliko da je samo u „moći“ profesora književnosti da zaključi da li je delo pročitano u celosti, ali mi se time nećemo detaljno baviti, bavićemo se generalnom krizom čitanja i zašto su rafovi sa policama namenjenim srednjoškolcima gotovo uvek pune. Govorimo sada o beletristici i knjigama van školske lektire.
Kakav će u budućnosti biti stav učenika ovog kritičnog uzrasta, ne zna se i nije isključivo, ali voljom i dobrim radom, bibliotekari mogu da privole srednjoškolce da učestvuju u stvaranju moderne biblioteke.
Autor: Uroš Timić