Da sretneš deset godina mlađeg sebe, šta bi mu prvo rekao? Gde vidiš sebe za deset godina od ovog trenutka?
Rekao bih sebi da će sve biti ok, da i kad nešto deluje da nije kako treba, uz samo malo strpljenja dobiće smisao. Bio sam prilično nestrpljiv dok sam bio mlađi i mislio da se dobre prilike samo jednom ukazuju i da ako se propuste – nikad više neće doći. A to nije tako. Trebalo mi je vremena da shvatim da su prilike dobre onoliko koliko smo i mi dobri (i za sebe i za druge). Za deset godina vidim sebe sa dvoje dece, malom farmom životinja u dvorištu, i na konstantnoj književnoj turneji.
Da li sebe vidiš i kao pisca, pored toga što si uspešan bloger? Kako si se osećao kada je tvoja prva knjiga ugledala svetlost dana?
Vidim sebe kao osobu koja se bavi pisanjem. To je ono što volim, što je moja strast i mogu reći moj poziv. Da li se to što pišem objavljuje u knjigama, ili na internetu, da li me zovu piscem ili blogerom, nije mi uopšte važno. Bio sam izuzetno srećan, jer su se u toj prvoj knjizi našle priče koje sam pisao deset godina. Te priče inspirisane su mnogim mojim iskustvima, sećanjima, ožiljcima. Prevashodno sam bio emotivan jer su sva ta, vrlo često, bolna iskustva iz prošlosti alhemijom života pretvorena u knjigu od čije prodaje deo prihoda ide u humanitarne svrhe. Imao sam osećaj da je bolna prošlost konačno dobila smisao i da se krug zatvorio, a moje unutrašnje biće došlo na mesto. Lekcija je naučena, nivo završen, Bogdane – možeš sada dalje.
Kakve su bile početne reakcije, a kakve su sadašnje reakcije na tvoja dela? Kako komuniciraš sa publikom i koje su najčešće poruke koje dobijaš?
Posle tri knjige, nekoliko regionalnih književnih turneja i jedne književne turneje u dijaspori, uvideo sam da postoji određena čitalačka publika za koju mogu da kažem da je moja. Njihove reakcije, zagrljaji, pokloni i znanje mojih priča napamet mi uvek napune baterije i daju smisao svemu što radim. Uvek se trudim da svojoj publici dođem na noge, odazivam se kad god mogu na pozive da gostujem u bibliotekama i kulturnim centrima. Ponekad je to izazovno pošto ne živim u Srbiji, ali sve se može kad se hoće.
Koga od blogera sa naših prostora pratiš? Ko ti je omiljeni pisac bio kada si bio dečak, a koji ti je sada?
Ne pratim blogere, ne samo sa naših prostora, nego uopšte. Moj omiljeni pisac još od gimnazijskih dana, i to se nije promenilo do danas, je Danilo Kiš.
Da možeš da biraš mesto i vremenski period u kojem bi živeo, koje bi to mesto i vreme bilo i zbog čega?
Apsolutno ne bih birao drugo vreme nego ovo u kom smo. Kuge, kolere, giljotine, životni vek od 50ak godina, beogradski pašaluk, kaljave Terazije, Udba – ništa mi to ne deluje primamljivo. I kad neko kaže da bi voleo da živi u prošlosti, recimo u periodu renesanse ili Francuske revolucije, zaista mislim da se radi o teškoj idealizaciji epoha.
Da se razumemo, ne cvetaju ruže ni sada, ali ipak postoje nekakva ljudska prava, naučna, medicinska i tehnološka saznanja i ne mogu da udare Huni da mi odrube glavu ili janjičari da me oteraju u belo roblje. Ja bih ipak da ostanem u sadašnjosti, eventualno u nekoj bliskoj budućnosti gde će mobilni telefoni imati baterije koje se ne prazne, roming se ne naplaćuje i postoji lek za rak.
Da se ne baviš poslom kojim se baviš, šta bi voleo da budeš? Imaš li san koji nisi ostvario?
Verovatno bih bio glumac. Dugo godina sam se bavio glumom, vrteo po užim krugovima na akademiji, igrao u amaterskim predstavama i bio član Akademskog pozorišta “Branko Krsmanović“. To mi je ujedno i poluostvareni san u kom se jesam oprobao ali se nisam u potpunosti ostvario. Šta znam, možda je i bolje tako. Život nam često učini uslugu time što nam uskrati ono što želimo, jer nam iza ćoška da nešto drugo što je dobro za nas. Nije sve što želimo ono što nam i treba.
Otkrij nam svoj skriveni talenat:
Jedenje slatkiša noću, sposobnost da odremam bilo gde i bilo kad i mogu jezikom da dodirnem sopstveni nos. Umem da popravljam manje kvarove na Yugu, jer me je život za to na teži osposobio, umem da krečim, šišam, popravljam po kući i kuvam.
Da možeš da kažeš jednu rečenicu svakom ljudskom biću planete Zemlje, kako bi ta rečenica glasila?
Ljubav uvek uspe.
Postoji li razlika između Blogdana i Bogdana? Da li se razlikuje slika koju tvoja publika ima o tebi od slike kakav si privatno i u čemu se ta razlika ogleda?
Ranije je bilo razlike između njih dvojice, međutim danas je nema. Ranije je Bogdan bio onaj koji je na zemlji, racionalan i analitičan, a Blogdan je bio onaj koji je u nekim metafizičkim ravnima, sanjar i tragač za idealima. U borbi između njih dvojice pobedio je Blogdan.
Slika koju publika ima o meni verovatno se razlikuje od toga kakav sam privatno, jer potpuno je logično da sam ja kao čovek mnogo više od onoga što može da se vidi o meni u javnosti. Moja izloženost u javnosti kroz pisanje i kroz humanitarni rad su autentični deo mene, ali su ipak samo deo onoga što sam ja. Mislim da je čovek jedno složeno biće, da je identitet jedan aspekt našeg bića i da uvek postoje lelujanja između onoga što mislimo da jesmo i onoga što ljudi misle da smo. To je potpuno normalno.
Da li si bio produktivan u poslednjih nekoliko meseci (pogotovo u period izolacije) ili si taj period iskoristio da se pošteno odmoriš?
Jesam, bio sam prilično produktivan. Pošto živim u Španiji, ovde smo imali karantin koji od sredine marta traje 24h, tako da sam imao priliku da se posvetim svim stvarima i projektima koji su mi bili na čekanju.
Šta bi poručio onima koji se tek upuštaju u svet bloga i da li te možemo očekivati na ovogodišnjem Bloger festu?
Poručio bih im da ne slušaju slepo ničije savete niti da traže mentore. Da tuđe komentare, mišljenja pa čak i dobronamerne savete uvek provuku kroz sopstveni filter kako bi uvideli da li se to što čuju poklapa sa njihovim sistemom vrednosti, etikom rada i idejom koju imaju. Samo tako mogu da zadrže autentičnost i samopouzdanje. Bilo bi mi drago da se družimo na Bloger festu i daću sve od sebe da dođem.
Intervju radio: Uroš Timić
