Možeš li u tri reči opisati period od kada si započeo roman „Labudoliki paunovi moraju umreti“ do trenutka kada si završio trenutno aktuelni roman „U.S.A.“?
Živim svoj san.
Sva tri romana sadrže elemente fantastike, ali stiče se utisak kao da se čita strip, a ne klasičan roman. Da li je publika prihvatila ovaj žanr, kojim ti na autentičan način barataš na našim prostorima, s obzirom da nije komercijalan? Da li te publika razume i da li si zadovoljan reakcijama?
Moj izdavač, Boban Knežević, zna da kaže kako “Mikijeva nevolja, kao i svih pisaca ‘između’ jeste da nisu potpuno prijemčivi ni za zadrte žanrovce niti za one kojima je žanr potpuno stran.” Mislim da je u tome sažet moj problem, ako je to zapravo problem, da doprem do šire publike. Sa druge strane, oni koji me na ovaj ili onaj način “otkriju” bivaju oduševljeni što su konačno našli nekoga ko piše samo za njih. Na taj način se uspostavlja neka vrsta kosmičke ravnoteže, ali i slanje poruka na pravu adresu i razmena emocija između autora i čitalaca, a to je u umetnosti zapravo i najvažnije. Najbolje je da sa ovim odgovorom završim ovde jer počinjem sam sebi da zvučim metafizički.
Vratićemo se na romane. Sada nam reci nešto o sebi. Zašto „Neverovatni Miki“? Gde se završava Milan Aranđelović, a gde Neverovatni Miki počinje? Koji superheroj bi voleo da budeš?
Neverovatni Miki je stvoren za potrebe pojavljivanja na internet. Zašto baš taj nadimak? Bilo je to vreme kada je bio aktuelan film koji su naši distributeri preveli kao “Neverovatni Halk”. Mene je to “Halk” iritiralo. Ceo život sam čitao stripove sa izvesnim zelenim Hulkom, a sada odjednom neki, ništa manje zeleni, Halk. Kakav Halk, zaboga? E, razmišljao sam tada, ako može Neverovatni Halk, onda može i Neverovatni Miki. Možda će se o meni jednog dana snimiti film “Neverovatni Maki”? Neverovatni Miki je pseudonim koji sam koristio na internet, na forumima, blogovima, Fejsbuku (dok je bilo moguće), Tviteru, Instagramu… Bio mi je potreban mentalni otklon od Milana, a Miki je tu savršeno poslužio. Milan je introvertan, dok je Miki ekstrovertan. Idealno za internet. Neverovatni Miki počinje tamo gde prestaju da važe ustaljeni obrazci razmišljanja i komunikacije. On je prolaz u kvantni svemir kreativnog duha i neograničene mašte.
Znam da ću zazvučati kao Krang, ali voleo bih da budem superheroj koji može da menja oblik svog tela, takozvani bodymorph, tako da sebi obezbedim novo po potrebi.
Popularan si u svetu tvitera i tvoje tvitove često prenose dnevni portali i novine. Kako usklađuješ svoj angažman na ovom polju sa pisanjem? Imaju li ta dva neku sponu?
Ne znam koliko sam zaista popularan. Nikada do sada nisam stao na vagu popularnosti ili gde se već meri ta veličina. Na Tviteru zapravo samo napišem neku glupost koja mi padne na pamet i nešto od toga se ljudima svidi, a nešto ne. I tako.
Slušaš li muziku dok čitaš ili pišeš i koju? Da li te muzika inspiriše?
Zapravo, volim da radim u apsolutnoj tišini. Često mi smeta čak i zvuk mog disanja, pa koristim čepove za uši. Moj odnos sa muzikom je uvek bio dinamičan i ispunjen obostranim nerazumevanjem. Meni je muzika mahom uglavnom obična buka (a u slučaju moderne muzike zapravo snimak neke užasne saobraćajne nesreće) koja me dekoncentriše i ometa u razmišljanuju, dok muzika ne haje za moje stavove i zna se ispoljavati na najnezgodnijim mestima kao što su autobusi ili kafići. Zamsili tu situaciju u kojoj odeš u kafić da popričaš i da se družiš sa prijateljima, kad tamo – muzika. Muzika ume da ima loš tajming, da ne kažem ritam. U kafićima i diskotekama bi trebalo uvesti deo za slušače i odeljak za neslušače.
Gde pronalaziš inspiraciju za naredni roman? Kako je nastao „U.S.A.“?
Inspiraciju obično pronalazim u drugom Dnevniku RTS-a. Volim da, pre spavanja, pogledam ovu poučnu emisiju i sutra ujutru se probudim pun ideja o čemu bih mogao da pišem. Usudio bih se reći da čak ništa ne izmišljam već da u svojim romanima samo prepričam šta sam video u Dnevniku. Što se tiče stila pisanja inspiraciju crpim iz Biblije. Znam da svakog jutra, pre nego što pristupim svom književnom radu, pročitam nekoliko psalma.
“U.S.A.” je specifična knjiga koja se stilski i tematski razlikuje od prva dva romana, pa je i način nastanka malo drugačiji. Inspiraciju nisam pronašao u drugom Dnevniku već u stvarnom životu. U romanu “U.S.A.” sam želeo da prikažem svet u kome je konačno pobedila politička korektnost, svet u kome se poštuju sva ljudska, građanska i hibridna prava, pa čak i više od toga. Glavni zaplet se zasniva na premisi da će jednog dana i biljke i gljive dobiti građanska prava (a i virusi žele da dobiju ono što im pripada), a druga živa bića se još uvek nisu prebacila na fotosintezu. Priznaćete da nije zgodno jesti pripadnike građanske klase, ma koliko oni zeleni, oljušteni, iseckani i skuvani bili. Inspiraciju za ovaj roman dobio sam posmatrajući svet u kome živimo, a naročito promene koje se sve više zahuhtavaju. U romanu “U.S.A.” sam želeo da ponudim odgovor na pitanje šta bi se desilo kada bi politička korektnost postala nekorektna.
Da li si zadovoljan kako je roman prošao na ovogodišnjem Sajmu knjiga? Na koji način komuniciraš sa publikom i kako reaguješ na kritike?
Roman koji objavim neposredno pred Sajam knjiga uvek prođe sjajno. Tako je bilo i ovaj put. Neću sa se žalim. Kao najemotivniji momenat na štandu Čudne knjižare posebno bih izdvojio trenutak kada su drugari i drugarice grupno došli da mi pruže svoju podršku.
Nikada nisam imao problem sa komunikacijom sa svojom publikom. Uvek smo imali ogroman nivo međusobnog razumevanja utemeljenog na nerazumevanju spoljašnjeg sveta. Postoji taj nivo emocionalne veze koja se automatski izgradi između mene i onih koji su zaista pročitali neku od mojih knjiga tako da, ako dođe do direktne komunikacije, tu nema nikakvih nesporazuma ili problema. Naprotiv.
Koliko je meni poznato do sada nisam imao nešto mnogo negativnih kritika što je možda, u ovom svetu gde je reklama zasnovana na hejtu majka, možda i loše. Na kritike, ako nisu utemeljene na činjenicama, iskustvu ili znanju, ne reagujem. One konstruktivne prihvatam i usvajam.
Osnivač si i urednik portala „Bookvar“. Da li si zadovoljan kako portal prolazi kod široke narodne mase? Da li su najčitaniji tekstovi oni za koje si i očekivao da budu čitani ili se dešavaju preokreti pa publiku zainteresuje nešto za šta si ti smatrao da neće dobro proći? Koji intervju ti je najdraži? A koji tekst / prikaz ili nešto treće što si sam napisao?
Ha-ha-ha! Mislim da si u pitanjima sažeo i odgovore. Bookvar se zapravo i ne obraća “širokim narodnim masama”. Ali ne mojom namerom, već se sve nekako dogodilo stihijski. Jednostavno sam pazio šta, o čemu i kako će Bookvar da obradi neku temu i vremenom sam dobio koherentnu publiku koja od Bookvara ima jasna očekivanja kada je u pitanju kvalitet i sadržaj tekstova.
Da, neki tekstovi za koje nisam ni sanjao da će biti popularni bivaju veoma čitani, dok neki drugi, u koje sam polagao dosta nade, prođu gotovo neprimetno.
Mislim da mi je najdraži kratki intervju sa Dejanom Tiagom Stankovićem. Ne samo zato što je bio jedan od prvih koje sam uradio već i zato što mi je sagovornik bila osoba čije sam tekstove u „Politikinom Zabavniku“ obožavao da čitam. Takođe bih izdvojio i intervju sa neobičnim pitanjima koji sam uradio sa Mladenom Đorđevićem u kome on priznaje da bi javno nosio majicu sa natpisom “Jelena Bačić Alimpić je zakon!!!”. Drag mi je i tekst “Evo zašto je ’Stogodišnjak’ mnogo bolji izbor od ’Uvea’” koji sam sa uživanjem napisao, kao i prikaz romana „Kainov ožiljak“ našeg proslavljenog pisca Dejana Stoiljkovića.
Da možeš samo jedan savet da daš svim svojim čitaocima, koji bi to savet bio? A da možeš da se vratiš unazad, u period pred objavljivanje svoje prve knjige, šta bi sebi rekao?
Ne samo mojim već svim čitaocima bih poručio da ima previse dobrih knjiga da bi obraćali pažnju na one druge. Sebi bih poručio da sa svim ovim krenem što ranije i da ne gubim vreme na gluposti poput sticanja formalnog obrazovanja (naročito ne u Srbiji).
Očekujemo te na Bloger festu 2020. Da li do tada da uživamo u U.S.A. ili nam spremaš još neko iznenađenje – četvrti roman?
Da i da. Ako sve bude po planu (a iskustvo nas uči kako nikada nije) mislim da bi u prvoj polovini 2020. godine trebalo da objavim četvrti roman. Ovim romanom se tematski vraćam na “domaći teren” i bavim se najnovijim političkim fenomenima u zemlji Srbiji. Jedan od junaka romana će biti i naš čuveni književnik Dejan Stoiljković. Uskoro bi trebalo da izađe i zbirka priča o vampirima raznih autora u kojoj se nalazi i jedna moja priča gde otkrivam zašto je rušeno u Savamali.
Sve ovo ne bi trebalo da omete ljude u tome da uživaju u romanu “U.S.A.”
Vidimo se na Bloger festu 2020!!!
Autor teksta: Uroš Timić
